Za razbacivanje

Koliko je beskonačne i potpune

ljubavi u mome srcu

za ove malene, najmanje

čiji su kreveti načičkani

na vrhu jedan drugoga

koji zajedno dišu

čije su misli sakupljene

na dnu čaše zivota

sa natpisom - za razbacivanje

Za razbacivanje

-misao jednog dečaka

koga je majka ostavila u polju

- drhtaj jedne devojčice

koja po prvi put u zivotu

vidi lutku

- osećaj jedne bebe koja

svoju majku zna kao

pod-svesnu senku

koja ju je dotakla samo

pri rodjenju

- slutnja dve najlepše

sestre na svetu

koje se došljacima osmehuju

najlepšim osmesima na svetu

da se možda ipak nalaze

u 'obeleženoj' sobi

- sobi u kojoj se igraju sam

deca obolela od side

za malenog iz sirotišta u Etiopiji

Gde si sada mili moj

i kuda te vode putevi

nemira i jada - sada, kada

si ostavljen sam u jazbini

punoj staklenih i metalnih

otpadaka, bez ruke koja ti

je noću milovala trbuh, bez

glasa čiji te je šapat budio

sa ranom zorom

Kojom te stazom putevi vode

maleni

koji te andjeo čuva

koje je boje krov tvoje kuće

čiji olupi još uvek seju

nadu - da ipak nisi sam na

ovome svetu

da će te ona, koju mamom nazivaš

naći u svome srcu

i pružiti ruke ka tvome

ostvarenju

Inspirisana životom

Šta se u stvari tu dogadja? Koliko energije postoji u našim grudima? Ja volim svet oko sebe i volim ples oko sebe i plešem, plešem, plešem.

Imala sam ruke pune cveća. Bile su crvene. Imale sam oči pune suza. Bile su crvene.
Hoćemo li voleti ili plakati – ko će to znati.
Sutra će sa sobom doneti odgovor…

I mi ćemo znati da odgovor i nije i jeste naš odgovor – da sve što pleše sa nama pleše čudnim nekim ritmom. Mi zaželimo i dobijemo šta zaželimo. Mi izgovorimo i izgovoreno se materijalizuje. Kraj našim mislima ne postoji. Kraj tebe je u meni.

Potpuno spremna za ljubav, osecam te u grudima i u stomaku. Zrela jabuka spremna da padne sa drveta – čeka samo na pravi trenutak.

Pravi trenutak tebe je u meni. Pravi trenutak mene je u tebi. Ding, dong – samo jedan tren – i svesni smo da smo živi. Ding dong – vreme prolazi i samo životom samim mi ga možemo zaustaviti.

Oči su plave i crne. Usne su pune poljubaca. Da li ću znati da je izlaz na sledećoj stanici. Da li me brine da nema budućnosti niti odjeka. Nečujem zvuke, ne vidim kraj.

Kanjon se približava i udaljuje svakim mojim korakom. I mogla bih da propadnem i mogla bih da propadanjem naučim da letim. I mogla bih da se odbacim – daleko u zrak. Da uhvatim granu i da je prodrmam. Da je iznad glave zavrtim i svojom da je napravim – kada bih samo znala da li je ispred mene put ili provalija. Hoću li leteti? Hoću li te doseći? Hoću li tvoja biti Bože – potpuno…

U jednom trenu oči su se otvorile. U jednom trenu sve je bilo jasno i zivot se pretvorio u igraliste. Fudbaleri su uzeli loptu i krenuli u napad. Odbrana je pažljivo pokrila drugu polovinu terena – i igrali su da bi igrali ne da bi pobedili – ali su igrali sa žarom, sa strašću, sa pobedom u rukama. Oba tima. Oba tima su nosila pobedu u rukama. I bilo je teško, jako teško navijati. Oni su se i mrzeli i voleli. Oni su se napijali jedni drugima. Oni su se zanosili sopstvenim pobedama i patili u sopstvenim porazima. I nije bilo nikoga ko je mogao da im nagovesti rezultat. I bilo je teško predvideti pobednika. I oni igraju i danas, svuda, okolo, uporno - igru bez kraja na stadionu života.

Puno je energije u nama. Nevidjeno puno energije i samo Bog može svu tu energiju da izruči, odradi, prenese. 

Inpirisana životom čekam da se u Njega utopim. Svakim danom samo je jedno bitno – da ti i ja postojimo.

ključ zavrzlama

Ne mogu a da te ne volim mili
tvoje sede vlasi i šapate tišine
koje unosiš u moje dvori - duboko pred ponoc
tvoje dečačke vriske
kada se jutrom probudiš topao - od zanesenog sna
tvoje ruke koje poklanjaju dodire
cvetu koji svoju nevinost poklanja prvom danu proleca
tvoje osmehe
tvoje mirise
tvoje zvuke
ne mogu da te ne volim
mili neznanče
zatvorena u kovčegu snova
koji ne zna za drugi ključ do ključa sudbinskih zavrzlama
na dnu mora ljudskih maštarija